"Peščanik.net" objavio je autorski komentar Damjana Pavlice, beogradskog publiciste i muzičara, koji prenosim u cjelosti:
Bosnu volim prvenstveno zbog uporedog postojanja njenih različitih
tradicija. Decenijama uoči poslednjeg krvavog rata, ljudi u Bosni i
Hercegovini su najnormalnije živeli zajedno. Trenutno stanje u Bosni i
Hercegovini, gde je celokupna ljudska situacija uslovljena
etno-religijskom pripadnošću, je bolesno stanje.
Prošao sam Bosnu uzduž i popreko i uverio se da Bosna nije
višejezična sredina. U gradovima i selima ljudi govore istim jezikom,
iako nas velikaši, proklete im duše, uporno ubeđuju da govorimo
različitim jezicima i da su razlike među nama nepomirljive. Pritom,
veoma je diskutabilno da li je Bosna i Hercegovina višenacionalna
sredina. Odrednice Srbin, Hrvat i Bošnjak se mogu, sa gotovo
stoprocentnom izvesnošću, koristiti kao sinonimi za versku pripadnost,
umesto reči pravoslavac, katolik i musliman našeg jezika.
ISTORIJSKI OSVRT
Tokom istorije, u Bosni je uporno opstajao višereligijski suživot, dok je u Srbiji preovladala jednoobraznost. U
srednjevekovnoj Srbiji je zakon nalagao versku isključivost i
netrpeljivost, jer vladajuća pravoslavna religija nije tolerisala
postojanje drugih vera. U srednjevekovnoj Bosni su zajedno živeli
katolici, pravoslavci i bogumili. Dok su u Raškoj besneli verski
progoni, Bosna je prihvatala ljude različitih vera. Dok je Stefan
Nemanja proganjao naše pretke, dobri Ban Kulin im je pružao utočište. Ko
je od našeg naroda tražio slobodu, taj je išao u Bosnu. U Raškoj su
vladali samodržavlje i verski progoni.
Tokom svoje vladavine, muslimani su se ipak pokazali tolerantnijima od pravoslavaca. Iako
su krajem srednjeg veka muslimani na ove prostore došli kao zavojevači,
jedna je činjenica neosporna – dozvolili su da druge vere postoje i da
pravoslavne bogomolje vekovima ostanu čitave. Otomanski sistem
religijskog pluralizma definitivno predstavlja civilizacijski iskorak u
odnosu na versku isključivost nemanjićke Srbije. Uprkos tome, Srbi su u
XIX veku, od svog ustanka do sticanja državnosti, uništili gotovo sve
džamije na području tadašnje kneževine Srbije. Tako su u Užicu porušene
34 džamije, u Smederevu 24, a u Beogradu na desetine njih. Slično se
ponovilo i tokom rata u Bosni.
Bosna i Hercegovina je kolevka našeg zajedničkog jezika.
Jezik srednjevekovne srpske države, koji poznajemo uglavnom preko
vladarskih povelja i crkvenih spisa, prilično se razlikuje od današnjeg
srpskog jezika. Jezik srednjevekovne Bosne i Huma, koji poznajemo preko
natpisa sa stećaka, je prilično sličan jeziku kojim danas govorimo, i
uglavnom razumljiv bez prevođenja. Ovo nimalo ne iznenađuje, uzme li se u
obzir da je upravo hercegovački govor bečkim književnim dogovorom 1850.
godine određen za zajednički književni jezik Srba i Hrvata (i drugih
južnih Slovena), poznat kao srpsko-hrvatski jezik. Na hercegovskom
govoru počiva čitava jezička reforma Vuka Karadžića, na temelju koje su
nastali savremeni srpski, hrvatski, bosanski i crnogorski jezički
standard.
Bosna i Hercegovina je kolevka partizanskog otpora.
Tokom drugog svetskog rata Bosna i Hercegovina je predstavljala središte
otpora nacionalističkom ludilu i međuetničkom istrebljenju. Dok su u
Srbiji i Hrvatskoj preovladale ekstremno nacionalističke snage, u Bosni
su partizani uspešno vodili borbu protiv fašista i kvislinga, za ponovno
ujedinjenje raskomadane domovine. Igman, Kozara, Neretva, Sutjeska,
Jajce, Drvar, samo su neki od toponima koji podsećaju na upornu borbu
naših naroda u Bosni i Hercegovini. Možda je kobna greška partizana bila
što su nakon oslobođenja uzeli Beograd, a ne višenacionalno Sarajevo za
glavni grad SFR Jugoslavije.
RAT U BOSNI I HERCEGOVINI
Nije tajna da je Srbija stvorila Republiku Srpsku,
kada je 1992. godine poslala vojsku, specijalce i dobrovoljce, te
nahuškala, naoružala i organizovala Srbe u Bosni i Hercegovini. Čitave
oblasti jedne multikulturne države su vojskom zaposednute, etnički
očišćene i proglašene srpskom teritorijom. Tzv. Republika Srpska, ta
žalosna tvorevina koja pokušava da bude srpskija od same Srbije,
pokazatelj je naše nezrelosti za zajednički život, poštovanje bližnjega i
prihvatanje različitosti. Ovo patološko stanje je urodilo stravičnim
progonima i pokoljima naše inoverne braće, koje istorija pamti kao
bosanski genocid.
Tokom rata su na teritorijama pod srpskom kontrolom džamije sistematski uništavane.
Frapantan primer je Banja Luka, u kojoj su sve gradske džamije (njih
šesnaest) uništene uz sadejstvo gradskih vlasti, iako u gradu nije bilo
izravnih ratnih dejstava. S druge strane, u Sarajevu, koje je godinama
bilo pod srpskom opsadom, iako neke srpske crkve jesu uništene (neke
usled samog srpskog granatiranja), one nisu sistematski uništavane.
U Bosni nije okončan rat, u Bosni je zamrznut sukob. Dovoljan
je letimičan pogled na međuentitetske granice Bosne i Hercegovine da
bismo videli da je to samo zaleđena linija fronta u bratoubilačkom
građanskom ratu. Rat u Bosni i Hercegovini nikada nije završen. Danas se
vodi putem politike da bi sutra ponovo mogao oružano eskalirati. Bosni
je potreban trajan, pravedan i održiv mir. Tzv. Dejtonski mir je
suštinski nepravedan, jer je zacementirao rezultate etničkog čišćenja
nesrpskog stanovništva Višegrada, Zvornika, Bijeljine, Prijedora, Foče,
Srebrenice i mnogih drugih gradova Bosne i Hercegovine. Tragičnim
spletom događaja, Srebrenica danas pripada Republici Srpskoj. Srbija
mora jasno osuditi zaposedanje teritorije istrebljenjem, da bi pokazala
da je raskrstila sa ideologijom širenja teritorije, koja je predugo
usmeravala njenu unutrašnju i vanjsku politiku. Srbija zaista nema
razloga da podržava Republiku Srpsku, taj ostatak njene nesrećne
politike 1990-ih.
Srbija je pokušala da ubije Bosnu i Hercegovinu.
Ubijajući Bosnu, Srbija je ubijala i sebe, jer se ekstremizam iz
Republike Srpske vraćao kao bumerang ubijajući građansku Srbiju. Nadam
se da će Bosanci oprostiti našim potomcima. Takođe se nadam da naši
potomci nikada neće oprostiti svojim precima. Neka nam drugi oproste
naše ludilo. Mi sami sebi nikada ne smemo oprostiti. Ubili smo deo svog
naroda u Bosni.
CIVILIZACIJSKE PERSPEKTIVE
Bosna i Hercegovina je otvorena mogućnost našeg zajedničkog života,
pravoslavaca, katolika i muslimana istog jezika. Politička ideja Bosne i
Hercegovine je načelo suživota naspram plemenske podeljenosti, verska
trpeljivost naspram verske isključivosti.
Mnogi građani Bosne i Hercegovine su dospeli u tužnu situaciju da pod uticajem huškačke propagande prezru svoju domovinu. Poznajem
mnoge bosanske Srbe koji preziru Bosnu a obožavaju Srbiju. Oni grdno
greše. Kao pripadnik srpskog naroda, kao Srbin iz Srbije, poručujem
mojim sunarodnicima, Srbima iz Bosne – Srbija nije vaša majka, vaša
majka je Bosna. Nemojte prezirati zemlju naših otaca. U Bosni naš narod
živi već vekovima. U srednjem veku, kada Srbija nije ni postojala, već
samo vazalna kneževina Raška, naši preci su u kraljevini Bosni odolevali
raznim moćnicima sa istoka i zapada.
Bosna nikada nije bila u sastavu Srbije, i ukoliko ima pravde, nikada neće ni biti.
Najmoćniji srpski srednjevekovni vladari, kao što su Stefan Nemanja i
Dušan Silnik, nisu uspeli da uključe Bosnu u svoju državu. Vekovima
kasnije, to nije pošlo za rukom ni Slobodanu Miloševiću. Srbija ni ne
treba da teži da osvaja i pripaja Bosnu, već treba da bude sa njom u
zajednici na ravnopravnim osnovama.
Srbija od Bosne treba da nauči različitost. Za
razliku od Srbije, Bosna ima dugu tradiciju multikulturalnosti. Koncept
bosanstva počiva na suživotu različitih verskih tradicija i ima
kapaciteta da integriše ljude različitih etno-religijskih tradicija koji
dele isti geografski prostor. Koncept srpstva, nažalost, nema taj
kapacitet, jer počiva na principu verske isključivosti. On je isključiv u
svojoj biti, ne samo prema drugim narodima, već i prema sunarodnicima
koji ne pripadaju pravoslavlju. Logičan ishod politike isključivosti je
istrebljenje. Nije slučajno što je srpstvo definisao upravo episkop
Njegoš u kontekstu istrebljenja domaćih muslimana (tzv. „istraga
poturica“). Ovaj koncept deluje dezintegrativno čak i po samu Srbiju,
onemogućujući joj da postane država svih svojih građana, odnosno moderna
politička nacija. Stoga neki kritičari predlažu redefinisanje koncepta
srpstva na principu integracije.
Sarajevo često nazivaju balkanskim Jerusalimom, jer
se u njegovom centru jedna do druge nalaze islamska, pravoslavna,
katolička i jevrejska bogomolja. Beograd se, nažalost, ne može pohvaliti
takvim poštovanjem svojih različitih nasleđa – beogradska sinagoga i
džamija su skrivene i getoizirane, beogradski budistički hram, jedan od
prvih u Evropi, odavno je zapušten i srušen. Pejzažom Beograda suvereno
dominiraju isključivo pravoslavni hramovi. Beograd se uporno odriče
sopstvene prošlosti – od nekadašnjih dvestotinjak džamija u Beogradu,
opstala je samo jedna, a i ona je spaljivana. Izgleda da naš grad još
uvek nije dovoljno zreo da vidno istakne svoje različite tradicije. Da
bi izrastao u istinsku metropolu, Beograd mora prihvatiti svoju
različitost.
Bosna je srce Balkana. Bosna i Hercegovina je
geografsko, jezičko i etničko središte našeg naroda podeljenog
religijom, dok su Hrvatska i Srbija zapadna i istočna periferija.
Ukoliko se muslimani, katolici i pravoslavci našeg jezika odluče na
suživot u Bosni i Hercegovini, to će se blagotvorno odraziti na sve
susedne države.
Zajednička Bosna i Hercegovina trenutno ne postoji.
Varvari još od rata pokušavaju da raskomadaju Bosnu i Hercegovinu na
zavađene etno-religijske entitete, predstavljajući politiku aparthejda i
segregacije kao nešto poželjno. Od polovine višereligijske države je
napravljena verski isključiva paradržava Republika Srpska. U ostalim
delovima je uspostavljena prevlast Bošnjaka ili Hrvata. Stvarnost je
premašila najluđa predviđanja sarajevskih nadrealista, uključujući
izmišljanje novih jezika i podelu dece po nacionalnoj osnovi u vrtićima i
školama. Izlaz iz ovakvog stanja treba tražiti u ukidanju ratnih
entiteta i okretanju oblasnim autonomijama, nevezanim za nacionalnu
pripadnost. Živela zajednička Bosna i Hercegovina, u čijim će se školama
učiti jedan jezik, jer se jedan jezik govori u narodu.
Velika je stvar što Bosna i Hercegovina još uvek postoji.
Kao jedina višenacionalna država na Balkanu, ona je trn u oku svim
nacionalistima, posebno nakon raspada naše zajedničke države SFRJ.
Neuspehom Jugoslavije pali smo jedan veliki ispit iz suživota. Za
zajednički život nam je preostala još samo Bosna i Hercegovina.
Bosna nam je jedina nada!
Peščanik.net, 01.03.2012.
Nema komentara:
Objavi komentar